Наизменична струја
Када је Тесла стигао у Америку 1884. године, покушаји електрификације једносмерном струјом били су у повоју. Велики број научника бавио се побољшањима: у области лучног осветљења, и на генераторима једносмерних струја. У то време и Тесла је био принуђен да се бави генераторима једносмерне струје, у компанији Томаса Едисона.
По напуштању Едисонове компаније, бавио се и лучним осветљењем и добио седам патената у овој области. Ипак, сматрао је да је будућност у коришћењу наизменичних струја. Ово се истоставило тачним, након неколико година напорног рада и велике борбе између два супротстављена концепта – коришћења једносмерне или наизменичне струје. Повео се прави рат струја, популарно назван AC/DC рат. На једној страни – Едисонова компанија која је заговарала коришћење једносмерне струје у коју је био уложен огроман капитал, а на другој – компанија Џорџа Вестингхауса, који је увидео предности Теслине замисли и откупио његове кључне патенте везане за полифазни систем.
Коначни тријумф Теслиног и Вестингхаусовог заједничког подухвата дошао је када је донета одлука да Светска изложба у Чикагу буде снабдевена наизменичном струјом. Тако је 1. маја 1893. године хиљаде сијалица засијало и осветлило павиљоне изложбе, што је Едисоновом систему задало кључни ударац. Павиљони изложбе посвећене четристотој годишњици Колумбовог открића Америке осветљени су уз помоћ 12 Теслиних двофазних генератора, а Чикаго је током трајања изложбе називан градом светлости.
Међународна комисија за Нијагарине водопаде донела је октобра 1893. године одлуку да повери градњу система за коришћење снаге водопада компанијама које су предложиле употребу Теслиног полифазног система.
Почела је изградња три генератора снаге 5000 коњских снага. Ови
генератори се заиста могу назвати Теслиним, јер је од 13 коришћених патената девет припадало Тесли, два Алберту Шмиту и по један Ранкину Кенедију и Вилијему Стенлију.
Хидроцентрала је пуштена у рад у ноћи између 15. и 16. новембра 1896. године, а први пренос електричне енергије остварен је до града Бафала, удаљеног 32 километра. Тиме је крајем XIX века омогућен нагли развој произвођења, преношења и коришћења ових струја, и дат снажан импулс развоју индустрије и напретку цивилизације.