Мачка, лавина и гундељи

Током свог детињства у Смиљану, Никола Тесла је растао окружен разним домаћим животињама. Ипак, према једној је имао посебан однос. Његов најбољи пријатељ био је мачак који га је пратио у стопу, па чак и бранио од његовог заклетог непријатеља – гусана. Мачак је био заслужан и за први сусрет Тесле са електрицитетом. Наиме, једне вечери док је мазио мачка по леђима, крзно је произвело ситне искрице електрицитета које су се јасно виделе у тами, остављајући снажан утисак чуда на малог Теслу. О томе је касније писао у писму Поли Фотић, ћерки Константина Фотића амбасадора Југославије у Америци, које је насловио „Прича о детињству“.

Једне зиме Тесла се са неколико другара попео на оближње брдо. Играли су се тако што су грудве снега пуштали да се котрљају низ падину, посматрајући их како се повећавају, купећи снег за собом. Једна грудва је нарасла толико да је била величине куће и сурвала се у долину уз застрашујућу буку. Тесла се запитао како нешто тако мало као што је грудва може да створи толику снагу. Од тог тренутка је постао опчињен повећањем дејства неке енергије и можда је то касније утицало на откриће једног од његових најважнијих проналазака – Теслиног трансформатора.

Један од првих покушаја да стави природне силе у службу човечанства, Тесла је имао још у детињству. На усправни штап који је представљао осовину, хоризонтално је поставио два укрштена штапа која су могла да се ротирају. За њих је привезао гундеље који су својим летом покренули ротацију направе. Како је касније причао, гундељи су могли сатима да лете покрећући „машину“.